SOLIRANJE I DUPLI STANDARDI U DEMOKRATSKOJ STRANCI

Pre nekoliko meseci na čelo Laburističke stranke Engleske, nakon pobede na neposrednim izborima došao je Dzeremi Korbin. Pored toga što se u izbornoj kampanji zalagao za vraćanje izvornim levičarskim principima, što se protivio širenju oružja za masovno uništenje i bio aktivista kampanja za nuklearno razoružavanje, što je bio jedan od najvećih protivnika rata u Iraku i Avganistanu i tako predstavljao alternativu staroj blerovskoj laburističkoj stranačkoj eliti, uspeo je da osvoji ubedljivu većinu na unutar stranačkim izborima. Ono što ga je posebno odlikovalo u njegovoj dugogodišnjoj poslaničkoj karijeri je izuzetna štedljvost i skromnost, dok ga je najčešće izdvajala nesvakidašnja i duga istorija neslaganja sa svojim partijskim kolegama. Od 2005. godine pobunio se protiv stavova poslaničkog kluba i glasao protiv zvaničnog stava svoje stranke u čak 238 slučajeva što je četvrtina ukupnog broja njegovih glasanja u parlamentu. Ako se računa period od 1977. godine kada su se laburisti vratili na vlast pobunio se protiv partijske linije u 533 navrata. Verovatno da i ovakav način delovanjaa jednog poslanika spada u korpus evropskih vrednost u političkom životu jednog društva.

Zašto je ovaj primer Džeremi Korbina od posebne važnosti za naš stranački i politički život. Zato što je način njegovog samosvojnog i autonomnog delovanja i odlučivanja u engleskom parlamentu u potpunoj suprotnosti sa našom ustaljenom, i dalje, jednopartijsklom praksom u kojoj svako različito glasanje koje nije u skladu sa zacrtanom stranačkom linijom često dovodi do političke izolacije, a neretko i do iskljujčivanja iz poslaničkog kluba i stranke, poslanika koji se usudi da učini tako nešto. Veoma efikasno se organizuje neka vrsta političkog i stranačkog ostrakizma prema svokom posalniku koji pokuša da naruši sveto pravilo stranačkog jedinstva i usudi se da iznese svoje kritičko mišljenje. Mogućnost da neko ko ne sledi poslušno i disciplinovano partijsku liniju očuva svoju političku poziciju u stranačkoj i poslaničkoj hijerarhiji u našim vladjućim političkim prilikama je ravno pravom čudu.

O tome nam svedoče i aktuelna dešavanja u poslaničkom klubu Demokratske stranke. Ona u procesu konsolidacije nakon izbornog poraza na predsedničkim i parlamentarnim izborima nije uspela da se oslobodi dominantne prakse da se svako suprotno, različito i individualnio mišljenje proglašava za soliranje i samoreklamiranje koje narušava nedodirljivo partijsko pravilo da se samo u okviru stranke može voditi tz. politički dijalog. To je i dalje glavna prepreka za neophodni procese demokratizacije i razvijanja inkluzivnog procesa, (najširim uključivanjem članstva u odlučivanje i kreiranje politčkih stavova) razlaganjem i promenom preovlađujućeg obrasca partijskog života u kome nema mesta za kritički dijalog i razvoj kritičke misli. Način kako se rukovodstvo Demokratske stranke odnosilo prema samom pokušaju B. Stefanovića, potpredsednika DS, i njegovo smenjivanje sa mesta šefa poslaničkog kluba samo je dokaz više da je stalna tvrdnja o postojanju dijaloga i slobode mišljenja makar i u njenim stranačkim okvirima samo je još jedna od široko prihvaćenih mistifikacija i sastavni deo naše političke mitologije. U Demokratskoj stranci odavno ne postoji ozbiljan politički dijalog o najznačajnijim programskim pitanjima, a svaki pokušaj iskoraka se proglašava za soliranje i neprihvatljivo iskakanje izvan utvrđenih pravila. Demokratska stranka je i izgubila vodeću poziciju u društvu upravo zato što u vreme kada je vršila vlast nije postojao neophodni kritički dijalog, a stanje se nije promenilo ni nakon gubitka izbora. Umesto da se otvori prema društvu i pluralizovanom mišljenu ova stranka se još više zatvorila braneći preostale enklave u kojoj još uspeva da vrši vlast.

Dijalog u DS se sveo samo na beskrajne monologe predsednika političkog saveta Dragoljuba Mićunovića koji nam samo demonstrira privid dialoga koristerći monopol u određivanju svrsishodnosti i opravdanosti nečijih stavova i ideja. On je na taj način postao glavna smetnja u procesu jasnog ideološkog i programskog oblikovanja i opredeljivanja Demokratske stranke u savremenim uslovima. “To je bilo neprimereno i to se po mom mišljenu previše tolerisalo. Sa mesta šefa poslaničkog kluba koristio je parlamentarno vreme koga inače ima veoma malo, šaljući poruke koje nisu usaglašene unutar samog poslaničkog kluba. I to je bio problem. Dakle bilo je tu mnogo samoreklamerstva.“ kaže Dragoljub Mićunović demonstrirajući nam dominantno shvatanje neupitne lojalnosti i stranačke discipline. Ovo nije nikav sukob koji ima samo personalni značaj, već se radi o poštovanju osnovnih demokrastkih načela. Da li je izlazak u javnost B. Kuzmanovića i V. Todorića koji su takođe istaknuti funkcioneri DS sa predlogom programa „Dela , a ne reči“ primer samoreklamerstva i soliranja ili se radi o primeni duplih standartda u prihvatanju i plasiranju pojedinih stranačkih programskih dokumenata. Isti način na koji je funkcionisala DS u vreme svoje najveće moći koristi se i sada kada je stranka u opoziciji što jasno govori da je njeno oligarhijsko ustrojstvo i dalje jače od potrebe da se stranka radikalno demokratizuje, snažno podstakne kretivnu ulogu članstva i stvori jasan programski i ideološki okvir. Ostaje neosporna činjenica da Politički savet nije obavio svoju osnovnu ulogu jer nije obezbedio uslove za razvoj krtičkog dijaloga i mišljenja. Takav odnos Političkog saveta je doveo do toga da DS i dalje programski i ideološki luta i tavori nesposobna da građanima i biračima predstavi svoje osnovne teorijske i ideološke principe. Pored ideološke i političke zbrke i konfuzije koja vlada u DS nju karakteriše nesposobnost da povrati moralni integritet, a samim tim i veru biraća da se iz izbornog poraza izvukla glavna pouka, da se mora menjati način rada koji bi doveo do njene temeljne kadrovske i programske obnove. Taj neophodni politički i istorijski proces je izostao i zato se stranka i dalje nalazi u političkoj hibernaciji što dovodi do njenog daljeg osipanja i drobljenja.

I sadašnja tzv. rasprava o novom izbornom programu DS koja se odvija samo u posvećenim stranačkim organima bez stvarnog učešća i uticaja članstva jasno pokazuju da ne postoje uslovi za ozbiljnu debatu o osnovnim programskim orijentacijama. Izgleda da je važno samo da se suzbije svako soliranje i pokušaj stvarnog kritičkog mišljenja koji nije kontrolisan i upravljan od nadležnih stranačkih organa. Nataša Vučković, novi šef poslaničke gupe, je nakon smenjivanja Borka Stefanovića izjavila da su za „ DS bitne i demokratske procedure, ali i timsko odlučivanje jer svako iskakanje nije prihvatljivo, naša odluka je upravo rezultat tog pravil. Za DS nije prihvatljivo da volja jedne osobe bude iznad volje većine. DS je pokazao vrlo veliki stepen tolerancije za različite stavove brojnih pojedinaca u DS, ali je za stranku bitna procedura i način kako donosimo odluke“. Nataša Vučković kao stari i oprobani partijski kadar treba da odgovori na pitanje, na koji način je ona poštovala stranačku proceduru i timski rad za koji se toliko zalaže kada je bez konsultacija i dogovora sa resornim odborom DS za međunarodne odnose, koji je vodio ambasador D. Spasojević (napustio stranku nakon takvog odnosa i zaobilaženja demokratske procedure) glasala u Skupštini Saveta Evrope protiv Rusije u vreme najžešće Ukrajinse krize. Ovo je još jedan očigledan primer postojanja i primene duplih standarda u poštovanju osnovnih principa u stranačkom funkcionisanju. Zamenica predsednika DS Gordana Čomić se pokazala još doslednija u odbrani zlatnog pravila da je soliranje i iskakanje neprihvatljivo u stranačkom životu.“DS smatra da se mora znati razlika između dijaloga unutar stranke i dijaloga u javnosti ne zato što nešto stranka skriva nego zato što su to pristojna pravila“. I upravo je tako istrajno poštovanje i striktna primena ovih “pristojnih„ pravila dovelo DS u sadašnju situaciju da izgubi svoj programski integritet i postane stranka koja sebe neuspešno i neubedljivo određuje kao socijaldemokratsku organizaciju u kojoj se vodi računa o principima socijalne pravde, solidarnosti i razvoju slobode i demokratije. Treba stalno podsećati da su osnivači DS bili najistaknutiji inteletualci i mislioci onog vremena Ljubomir Tadić, Borislav Pekić, Kosta Čavoški, Aleksandar Petrović, Milovan Danojlić, Nikola Milošević i drugi. Sudeći po svemu oni bi danas spadali u one koji se po merilima koji danas vladaju u Demokratskoj stranci bili optuživani i stigmatizovani za samoreklamerstvo, soliranje i neprimereno iskakanje.

Džulijan Barns je u romanu „Bodljikavo prase“ postavio za nas veoma važno pitanje:“ Može li jedan narod da izgubi svoju sposobnost za skepticizam i za plodotvornu sumnju? Šta ako mišić za suprotstavljanje jednostavno atrofira zbog nedovoljne upotrebe?“. Zaista, pravo pitanje za naše društvo, ali posebno za naše političke stranke, koje su već dobrano okoštale i atrofirale demonstrirajući nemoć i nesposobnost da prevladaju prevaziđene i anhrone načine funkcionisanja u kojima nema mesta za slobodno i kritičko mišljenje izvan stranačkih organa, pogotovu što živimo i delujemo u vremenu najveće informatričke revoluvcije u ljudskoj istoriji. Međutim, izgleda da ostaje važno šta će reći stranački organi dok život i ljudska misao idu svojim posebnimi nezaustavljivim tokom.

  1. novembar 2015. godine                  Marinko M .Vučinić
Advertisements

One thought on “SOLIRANJE I DUPLI STANDARDI U DEMOKRATSKOJ STRANCI”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s