NUŽNOST VRAĆANJA SRPSKE NACIONALNE SAMOSVESTI

 

Jedno od opštih mesta u svakoj našoj političkoj raspravi o posledicama razbijanja ne samo socijalističke Jugoslavije i uzrocima našeg istorijskog poraza krajem dvadesetog veka je sadržano u isticanju stava da nikada nismo imali jasno određen nacionalni program. Taj žal za nepostojanjem srpskog nacionalnog programa je jedna od najvažnijih konstanti našeg društvenog života. Još od Garašaninovog Načertanija svaki pokušaj da se formulišu obrisi srpskog nacionalnog programa izazivao je, a izaziva i danas, veliko podozrenje i osudu. Još uvek se svako nastojanje da se markiraju osnovni pravci razvoja nacionalne politike srpskog naroda tumači kao pokušaj oživljavanja i uspostavljanja ideje Velike Srbije iako još niko nije uspeo da pokaže kada je ova ideja bila osnovno polazište srpske politike. O tome je napisao izuzetno vrednu i poučnu knjigu naš znameniti istoričar Čedomir Popov pokazujući da ne postoji validna argumentacija koja bi pokazala da je srpski ekspanzionizam, „imperijalizam“ i velikosrpstvo bilo u matici političkih stremljenja srpskog naroda.

O tome svedoči i neprekinuta i neprestana hajka protiv Memoranduma SANU koji se iz ove današnje perspektive nikako ne može tumačiti kao dokument koji je bio presudni uzrok razbijanja socijalističke Jugoslavije. Bilo je dovoljno i samo pominjanje postojanja srpskog pitanja u drugoj Jugoslaviji i da ovaj dokument bude proglašen za platformu velikosrpskog nacionalizma koji je odgovoran za rušenje jugoslovenske federacije, iako je upravo u njoj Srbija bila dovedena u izuzetno težak i nepovoljan položaj. Čak se u redovima tzv. građanski orijentisanih političkih opcija koristi termin memorandumska Srbija koja se i dalje ne odriče agresivnog nacionalizma i velikosrpskih težnji. Sama činjenica da je Srbija  zadnja povratila svoju državnu samostalnost dovoljno govori koliko je ona bila privržena koncepciji južnoslovenskog ujedinjenja, što se ne bi moglo reći za druge bratske narode koji su tranzitno ušli u federalnu Jugoslaviju kako bi iz nje izašli ojačani i nacionalno osvešćeni. Što se za Srbe ne može reći ni danas i pored izuzetno teških iskustva i stradanja koje su doživeli u zajednici bratskih i ravnopravnih naroda i narodnosti.

Da li je našoj u savremenoj epohi sam pojam nacionalnog programa izgubio na značaju jer se vezuje više za neophodnost izgradnje i očuvanja istorijske svesti i nacionalnog identiteta. Neprestani zahtevi i težnje za stvaranje srpskog nacionalnog programa u stvari su poziv da se naše društvo suoči sa katastrofalnim posledicama nastalih nakon razbijanja Jugoslavije i serije građanskih ratova, ponovnog stradanja i progona našeg naroda, ubrzanog socijalnog propadanja i surovog osiromašivanja naših građana, nezabeleženog moralnog posrnuća, razaranja i odsustva elementarnog sistema vrednosti. Da li se u nacionalnom programu mogu naći odgovori na sva ova izuzetno teška i bolna pitanja i koje su to ustanove i istaknuti pojedinci spremni da učestvuju u formulisanju savremenog nacionalnog programa koji će uvažavati našu istorijsku svesti i tradiciju, ali i biti aktuelan i kreativan odgovor na zahteve novog doba u kome se dešava do sada neviđeno preoblikovanje sveta u kome vodeću ulogu ima četvrta industrijska revolucija?

Obično je pažnja upravljena prema SANU, Univerzitetu i najširoj intelektualnoj zajednici (ona odavno ne postoji i nema nekadašnju stvaralačku snagu), ali očigledno da to nisu činioci koji su spremni da se uhvate u koštac sa ovim izuzetno značajnim društvenim i istorijskim izazovom. Bez obzira što se mora reći da je u okviru SANU objavljena veoma obimna i značajna studija na blizu hiljadu strana u kojoj su dati najvažniji strateški pravci razvoja Srbije. Ali problem je u tome što tu strategiju neće uzeti u razmatranje najvažniji politički faktori u ovoj zemlji jer su oni ophrvani rešavanjem dnevno-političkih problema i stalnim saniranjem sve većeg broja afera. Iz sfere politike kako ona danas izgleda i funkcioniše u Srbiji iluzorno je očekivati bilo kakav pozitivan impuls i podsticaj u težnji da se stvore pretpostavke za formulisanje savremenog srpskog nacionalnog programa. Ali, sasvim je prirodno očekivati da naši državni organi, a pre svega srpska Vlada budu među glavnim nosiocima  artikulisanja novog nacionalnog programa, međutim dosadašnja iskustva nam govore da se njihova htenja završavaju na štancovanju i usvajanju različitih strategija.

U Srbiji je do sada napisano blizu dvesta strateških dokumenta iz različitih oblasti, ali to ne znači da smo mi bliži jasnoj strateškoj viziji i koncepciji u kom pravcu treba da se razvija srpsko društvo u nadolazećim veoma zahtevnim i izazovnim vremenima. Živimo svojevrsni paradoks, što je više strategija to smo mi dalje od jasno formulisanog srpskog nacionalnog programa, ali i strateškog i analitičkog načina mišljenja. Ubrzana proizvodnja prigodnih strategija nije smanjila potrebu za stvaranjem savremenog srpskog nacionalnog programa u čijoj će osnovi biti odgovori na suštinska politička i istorijska pitanja vezana za: sudbinu Kosova i Metohije, vojnu neutralnost i odnos prema NATO, razmatranje položaja srpskog naroda u regionu, daljem procesu evro-atlantskih integracija, pozicioniranju Srbije u odnosu na Rusiju i Zapad, prevazilaženje duboke i zabrinjavajuće demografske krize, reafirmacija i kreiranje novog sistema vrednosti i stabilnog kulturnog i političkog obrasca, obezbeđivanja uslova za afirmaciju srpskog nacionalnog identiteta i očuvanja istorijske svesti i tradicije, razrešavanje našeg pristupa glavnim tokovima ekonomske i socijalne politike i naše odgovore na izazove nove tehnološke revolucije i stvaranja digitalnog doba.

Sve su to okvirna i čvorišna pitanja koja mogu biti osnov za izgradnju srpskog nacionalnog programa koji treba da pruži strateški odgovor u kom pravcu će se odvijati politički, društveni i socijalni život Srbije. Bez odgovora na ova suštinska pitanja sve strategije će biti samo mrtvo slovo na papiru jer ne postoji pogodno tlo za njihovo sprovođenje. Srpski nacionalni program treba da bude izraz potrebe za stvaranjem strateške koncepcije društva i on može nastati jedino onda kada se razvije svest da nova epoha u kojoj živimo traži i nove odgovore koji neće biti samo rutinsko, prepisivanje već prevaziđenih strategija, kako bi se zadovoljili zahtevi procesa evropskih integracija. On će biti izraz napora najširih slojeva i institucija našeg društva da se pre svega otvori prostor za kreativan i inovativan pristup izazovima savremenog sveta u kome je neophodno da se iskoriste svi raspoloživi intelektualni potencijali u stvaranju srpskog nacionalnog programa kao izraza kolektivne svesti i zajedničkog pregnuća. Jasno je da pisanje i objavljivanje mnogobrojnih strategija nije umanjilo potrebu za oblikovanjem srpskog nacionalnog programa.

O tome najjasnije svedoče reći Darka Tanaskovića koje je on izgovorio u razgovoru sa Milošem Jeftićem:“ Složio bih se s Draganom Nedeljkovićem da je, zapravo, izlaz u svakome od nas i da ništa nije izgubljeno. Ako mi sami nismo izgubljeni, a da kao narod, ne bismo srljali u propast, potreban nam je nacionalni program, koji bi morao podrazumevati moralnu i biološku obnovu. Rečeno bi malo ko mogao osporiti, ali kako ga ostvariti? I to početi ostvarivati odmah i brzo, jer vreme, ponavljam u ovom trenutku, a istorijski trenuci znaju poduže da traju, nikako ne radi za nas. Fatalnost naših sadašnjih nacionalnih izbora nikako ne znači da se pred njima smemo postavljati fatalistički. Naprotiv! To bi bila fatalna greška, samoubilački zločin, a ni čovek ni narod pravo na samouništenje, pred Bogom i istorijom, nemaju. Kad je Jugoslavije nestalo, Srbi su se našli na brisanom prostoru, ozbiljno pokolebane samosvesti i bez ikakvog nacionalnog programa primerenog zahtevima istorijskog  trenutka“. Taj brisani prostor osećamo danas kao istinski izazov da formulisanjem promišljenog i racionalnog srpskog nacionalnog programa povratimo i učvrstimo našu pokolebanu nacionalnu samosvest, identitet i istorijsku svest, jer bez njihove izgradnje i očuvanja ne može biti ni jasne strateške koncepcije o razvoju našeg društva.

19. maj 2016. Godine                         Marinko M. Vučinić

OBJEDINJAVANJE RASUTE SNAGE NARODA

Skupovi inicijative građana „Ne davimo Beograd“ i nekoliko opozicionih stranaka pod nazivom Branimo Beograd povodom rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici u noći između 24 i 25 aprila pokazao je pravo stanje naše nemoći da se organizuje značajniji i odlučniji otpor bahatoj vlasti koja je ovim činom pokazala svoju već izraženu sklonost da ne poštuje osnovna načela pravne države, ali i otvoreni prezir i potcenjivački odnos prema elementarnoj ljudskoj pameti vređajući pri tome osećaj osnovnog ljudskog dostojanstva. To se najjasnije moglo videti u izjavi gradonačelnika Beograda Siniše Malog:“Ja se apsolutno osećam bezbedno s obzirom na to da niko još nije ni utvrdio šta se u Savamali dešava“. Postoji li veći stepen hipokrizije, osionosti i licemerstva? Pa on se nije ni zapitao da li se građani Beograda osećaju sigurni kada se u centru grada pojavljuju maskirane grupe koje pod okriljem noći ruše zgrade.

Pored otvorene demonstracije sile i arogancije vladajućih struktura mogli smo na delu videti kako izgleda odnos nastajućeg društvenog pokreta okrenutog odbrani jednog dela Beograda i u kome se neposredno angažuju građani spremni da se založe za odbranu osnovnih demokratskih prava i etablirane političke stranake, koje se su izgubile moralni integritet i mogućnost da artikulišu novu i pokretačku  političku alternativu. Sudeći po broju ljudi koji su se okupili na ova dva skupa jasno je da su opozicione stranke ostale bez sposobnosti i moći da budu ozbiljni akteri u osmišljavanju i vođenju političkih protesta jer su izgubile moć zastupanja interesa građana u političkoj borbi za odbranu osnovnih demokratskih vrednosti, a u ovom slučaju i poštovanja principa pravne države. Očito je da su opozicione stranke ostale u praznom prostoru jer one i dalje za građane oličavaju izneverenost ideala velikih građanskih protesta koji su oblikovali politički pokret koji je i doveo do promene vladajućeg režima 5. oktobra 2000. godine.

Zato se sada u pokretu građana „Ne davimo Beograd“ može prepoznavati zametak one društvene akcije koja će značiti obnovu političke i društvene energije i vere da je moguće odbraniti osnovne civilizacijske i demokratske vrednosti. To je pokret koji se veoma jasno iskazuje kao negacija postojećeg anahronog i nemoćnog opozicionog partijskog ustrojstva u kome nema, ni nakon teškog izbornog poraza na parlamentarnim i lokalnim izborima, mesta za nove ideje i nove ljude koji bi obnovili toliko potrebni moralni integritet, ali i otvorili prostor za političku kreativnost i inovativnost.

 

Dešava se ono što najviše odgovara vladajućem režimu, gotovo idealna situacija, da se opozicione partije ponašaju tako da ništa ne treba menjati nego i dalje ostati ukopan u svoj dosadašnji način funkcionisanja. Ovaj pokret građana nosi u sebi pre svega negaciju liderskog principa koji je dominantna u vladajućim i u opozicionim strankama i što je još značajnije on osvaja politički i društveni prostor sabirajući ljude različitih političkih opredeljenja, rešenih da brane ljudsko dostojanstvo i demokratske vrednosti. Pokret je uspeo da uspostavi svoju stajnu tačku i da pošalje jasnu poruku da je dosadašnji način političkog delovanja iscrpeo svoje potencijale i da se moraju pronaći odgovori na izazove novog vremena.

Generalni sekretar španskog društvenog pokreta Podemos Pablo Iglesisas je govorio   njihovom izvornom polazištu. “Tokom nekoliko nedelja bili smo se primirili. Ali naše težnje da iznova pronađemo svoj izvorni diskurs: predstavljanje narodnih klasa i odbrana socijalnih prva stavljajući u prvi plan radničke pokrete, ispostavile su se kao najbolji način da uvedemo promene i da se obnovimo“. Iskustva društvenih pokreta nastalih u Grčkoj i Španiji, uz sva ograničenja i političke izazove, nastalih kao reakcija na sprovođenje politike štednje i sužavanja socijalnih i radničkih prava u ovim zemljama može biti veoma dragoceno za obnavljanje društvene energije za promene koja neće biti omeđena postojećim okoštalim partijskim sistemom. Borba protiv partitokratije nameće se kao jedna od nosećih ideja u revitalizaciji našeg političkog života u kome je neophodno omogućiti da do punog izražaja doći povratak moralnih principa, načelnosti i doslednosti u politiku, ali i većeg i snažnijeg uticaja građaninina koji nastoji da kroz svoj društveni angažman i aktivizam ostvaruje svoje političko i društveno punoletstvo. Društveni pokreti uvek su bili najupečatljivija kritika i izazov za uspostavljeni politički sistem koji oblikuju pre svega političke partije u kojima sve više nestaje osnovna ideja političke i društvene borbe za zastupanje i ostvarivanje republikanskih vrednosti i ideala.

Meša Selimović je govorio da:„ Narod je rasuta snaga, samo ako se vidi zajednički cilj i trajna korist po sebe sazna, uveri se, može sve“. Upravo je objedinjavanje rasute snage naroda kroz društvene i političke inicijative građana kao što je pokret „Ne davimo Beograd“ označava reafirmaciju i potvrdu svesti da se može pokrenuti proces društvenih promena koje neće biti rezultat samo delovanja klasičnih političkih stranaka već umreženih društvenih pokreta i inicijativa građana kao preduslova za obnavljanje vere da je moguće stvarati uslove za sazrevanje aktivnog i samosvojnog građanina. To je u našim uslovima težak i izazovan poduhvat, ali on nastaje kao logična posledica jednog iscrpljenog i delegitimisanog načina delovanja partijskih oligarhija i njihovih klijentelističkih nomenklatura koje postaju sve veći i teži balast za procese  naše društvene i demokratske emancipacije. Radoje Domanovoić je u svojoj priči „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“ govorio i o tome kako se ponosimo slobodom i građanskim pravima.“O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: -Zaaa- a ako im ne narede, ne smeju da glasaju ni da se mešaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu i udarce, često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i mahnemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju“. Jedino vraćanje građanske kuraži u naš politički život delovanjem kroz društvene pokrete i inicijative građana može biti zaloga uspostavljanja nove političke dinamike, a time će se obezbediti i uslovi za revitalizaciju izvornog pojma politike kao izuzetno važne ljudske delatnosti u kojoj je ostvarivanje i zastupanje javnog interesa, republikanskih ideala i demokratskih vrednosti na prvom mestu.

20. maj 2016. godine Marinko M. Vučinić

PREBACIVANJE IZBORNE NORME ALEKSANDRA VUČIĆA

Objavljivanje rezultata ponovljenih izbora na kojima je vladajuća Srpska napredna stranka najzad prebacila zacrtanu izbornu normu dobijanjem više od 55% glasova pokazala je pravo lice Aleksandra Vučića koji je prošle nedelje bez velikog oduševljenja sačekao rezultate izbora koji su stizali iz cele Srbije.

I ne samo to, jasno je demonstrirana njegova osnovna politička težnja- osvajanje i održavanje apsolutne većine na svim nivoima jer to je glavni uslov za zadobijanje apsolutne i ničim ograničene vlasti. Sve ispod toga se za njegovo shvatanje politike, koje ne uključuje razumevanje i prihvatanje demokratije kao pluralističkog sistema, slobode govora i kritičkog dijaloga, ali i poštovanje razlika, uzima kao veliki neuspeh. Jer jedino je važno neprestano održavati pobednički duh i pobednički izborni talas i što više širiti obuhvat i prostore nekontrolisane moći. Zato i ne iznenađuje euforična i egzaltirana reakcija i Aleksandra Vučića prilikom objavljivanja rezultata ponovljenih izbora na petnaestak biračkih mesta koja je više priličila vođi navijača nego premijeru u ostavci.

U svom obraćanju pristalicama i našoj javnosti on jednostavno nije mogao da prikrije svoju osnovnu radikalsku prirodu i način govora koji ga je politički oblikovao i da najgrublje i neprilično napadne političke suparnike. To mu i inače nikada nije bilo previše teško. Ma koliko se trudio, on ne može da prikrije svoj radikalski način govora i shvatanja politike, jer oni su u stvari nerazlučivi deo njegovog ukupnog političkog delovanja koji se sve više svodi na vođenje neprestane izborne kampanje i stvaranja atmosfere vanrednog stanja, bez obzira što on neprestano ponavlja da je za njega stabilnost države predstavlja svetinju. Problem je u tome što takav način političkog delovanja dobija oblike besomučnih medijskih kampanja koje veoma brzo prerastaju u tabloidno harangiranje. Takav način političkog delovanja sigurno ne doprinosi održavanju političke i društvene stabilnosti, naprotiv. To se moglo prepoznati u njegovom u obraćanju te večeri u sedištu SNS-a.“Zahvaljujem građanima Srbije što su pokazali da poštuju rad, marljivost i rezultate, a ne hajke, neistine i laži. Zato je današnji dan jedan od najvažnijih u mojoj političkoj karijeri. Gotovo sam zaplakao kad sam počeo da dobijam rezultate. Bili su bezobzirni, lagali su sve vreme i zbog partijskih razloga bili spremni da sruše državu. Samo neka oni nastave, pobeđivaćemo ih na izborima. Ako hoće možemo da ponovimo izbore pa da dođemo do 60%“.

To je tih magičnih 60 procenata koji su izborna kota koja može da obezbedi konačni politički cilj Aleksandra Vučića, a to je stvaranje uslova za uspostavljanje i održavanje apsolutne vlasti. O tome govori i njegova izjava da je bio veoma tužan što SNS nije uspeo da na lokalnim izborima osvoji Vračar i Stari Grad (bez obzira što imaju većinu u ostalim beogradskim opštinama) što ne znači da neće upotrebiti sva sredstva da promene  zbornu volju birača što su činili tako uporno i efikasno u toku proteklog mandata u mnogim lokalnim samoupravama. Dovoljno je samo pogledati ponašanje naprednjačkih odbornika prilikom konstituisanja lokalne Skupštine u Šapcu. Oni jedino priznaju rezultate koji upotpunjuju mozaik njihove apsolutne izborne pobede svuda i na svakom mestu. Ali nevolja je u tome što težnja za dostizanjem apsolutne moći i vlasti ne poznaje granice i ona se širi dok ne dostigne apsurdne i groteskne razmere što se već sada može prepoznati u stvaranju, u velikoj meri operetskoj verziji, kulta novog velikog političkog vođe.

Izbori su pre svega izuzetna prilika za odvijanje ozbiljne javne debate o najvažnijim pitanjima vezanih za strateške pravce razvoja jednog društva. Ali u našim političkim prilikama ovakva debata je nemoguć poduhvat jer predsednik SNS–a i njegovi poslušni glasogovornici neprestano ponavljaju da u toku ove izborne kampanje nisu čuli i primetili nijednu kredibilnu, konkretnu i ozbiljnu ideju koja se mogla čuti u nastupima predstavnika izbornih lista. Oni samo žele da se dočepaju vlasti dok naprednjaci imaju posebnu istorijsku misiju i njima je vlast samo usputna stanica u ostvarivanju njihovih mesijanskih ciljeva za koje malo ko zna šta im je pravi smisao i suština. To je očigledan primer najgrubljeg nipodaštavanja i samog pojma opozicije i njenog delovanja u demokratskom sistemu. Zar je moguće da opozicione snage nisu u stanju da plasiraju neku jasno vidljivu i profilisanu političku, socijalnu i ekonomsku ideju. Naravno da se to ne uklapa u način kako se ponaša vladajuća koalicija jer njen predvodnik priznaje samo samo svoje beskrajne monologe kao oblik njegove političke borbe potpomognut do sada retko viđenom medijskom kontrolom i monopolom. Da paradoks bude izrazitiji upravo se Aleksandar Vučić neprestano žali da je žrtva medijskih napada i koncentrisane i objedinjene mržnje kao da su izbori i vođenje Vlade njegova privatna stvar.

Međutim, sva istraživanja pokazuju da  SNS zauzima 60% našeg medijskog prostora, a njegovi medijski nastupi su niz monologa bez ikakve mogućnosti za ozbiljan kritički dijalog lišen njegovih izliva samohvalisanja i napada na opoziciju i širenje radikalskog načina obračunavanja sa političkim neistomišljenicima. To je samo izraz težnje da se otvori prostor za uspostavljanje apsolutne vlasti, negiranje mogućnosti za stvaranje političke alternative i pojavu sve izraženijih tendencija ka stvaranju autoritarnog poretka. Jedno je sigurno i lako prepoznatljivo. Ovi izbori su definitivno zatvorili jedno poglavlje naše političke istorije, i poslata je jasna poruka da se u mehove stare ne može sipati novo vino. U jednom svom epigramu Mića Danojlić je na sebi svojstven način označio rezultate i dosege epohe plišanog prevrata.

Počelo je lupanjem u lonce, šerpe,

I zahtevom da se despot kazni,

A svršava se tako što su šerpe

Tanjiri, tiganji i lonci, prazni

Došlo je vreme za radikalno preispitivanje naše postojeće političke prakse kako u redovima vladajuće koalicije(jer će kasnije to biti mnogo teže i neizvesnije), ali još više u strankama tzv. građanske i patriotske orijentacije. Zato na dnevni red naše politike stiže pitanje koje je sada izvan korpusa naše nejake političke kulture Fundamentalno pitanje odgovornosti i podnošenje ostavki za katastrofalne izborne rezultate. Tek kada se to dogodi moći ćemo da kažemo da naš politički život postaje izraz poštovanja demokratskih principa, do tada ćemo imati i dalje obnavljanje i učvršćivanje autoritarnog načina vladavine koji neminovno stvara kult vođe i apsolutne vlasti, čemu smo danas neposredni svedoci.

9. maj 2016m godine                                     Marinko M. Vučinić

 

OSTAVKE I ODGOVORNOST U NAŠEM POLITIČKOM ŽIVOTU

Stranke i političke grupacije koje pripadaju građanskom i proevropskom opredeljenju morale bi prve da na delu pokažu da poštuju i sprovode osnovna demokratske i politička načela koja vladaju u evropskom političkom iskustvu i praksi. Jedan od temeljnih principa je da nakon gubljenja izbora predsednici stranaka bez ikakvog oklevanja i fingiranja podnose neopozive ostavke. To je izraz poštovanja elementarnog principa odgovornosti koji je potpuno iščileo iz našeg političkog života o čemu jasno svedoči i ponašanje opozicionih lidera koji su na našoj političkoj sceni već dve decenije, a sada su i doživeli katastrofalan poraz na proteklim lokalnim i parlamentarnim izborima.

Oni po svemu sudeći nemaju ni u primisli nameru da podnesu ostavke već nagoveštavaju nastavak svoje očigledno uzaludne političke borbe. Govoriti da je veliki izborni uspeh što je koalicija SDS-LSV i LDP prešla izborni cenzus samo je dokaz više da lideri ovih stranaka nisu spremni da pokažu elementarno poštovanje principa odgovornosti, bez obzira što se tako istrajno pozivaju na poštovanje evropskih vrednosti. Pri tome je LSV kao regionalna vojvođanska stranaka upravo u Vojvodini doživela veliki izborni poraz prepolovivši svoje izborno telo. Ona je i u Novom Sadu kao urbanom centru izgubila svoje najsnažnije političko uporište. Zar ovako neubedljivi rezultati na izborima nisu dovoljan znak Borisu Tadiću predsedniku SDS-a da je vreme da se povuče iz aktivne politike u kojoj je više od dve decenije. Ako bivši predsednik Republike u koaliciji jedva uspe da prebrodi cenzus od pet posto aktivnog biračkog tela zar to nije za njega dovoljno rečita politička poruka.

Još je izrazitiji slučaj Demokratske stranke koja svoj težak izborni poraz nastoji da racionalizuje tvrdnjom da je ipak uspela da i pored svih pritisaka i harangirajuće medijske kampanje ostane u političkom životu time što je i dalje nakon ovih izbora zastupljena u Parlamentu. Međutim, ona je nakon ovih izbora prestala da bude najveća opoziciona stranka, izuzetno važna nacionalna demokratska institucija i stožer okupljanja tzv. građanske Srbije. Ona je sada mala stranka koja je jedva uspela da dostigne izborni cenzus i to je gorka istina sa kojom mora da se suoči pre svega aktuelno rukovodstvo i članstvo ove nekada moćne političke organizacije. To je samo jedan u nizu izbornih poraza koje je ova stranka doživela kao jasan znak da nije uspela da se konsoliduje i povrati svoj politički i društveni uticaj nakon  gubljenja vlasti 2012 godine. Predsednik DS Bojan Pajtić je doživeo ponižavajući izborni poraz u Vojvodini nakon 16 godina vršenja vlasti u ovoj pokrajini. DS je izgubila vlast u svim većim gradovima u Srbiji, a u Beogradu je zabeležen apsolutni izborni poraz bez obzira što su „odbranjeni“ Vračar i Stari Grad. Jedini mogući politički racionalan potez nakon ovako drastičnog izbornog poraza je podnošenje ostavki Bojana Pajtića predsednika DS, Balše Božovića predsednika GO DS Beograda, članova Predsedništva DS i Predsednika Političkog Saveta ove stranke Dragoljuba MIčunovića. “Poznati smo po promenama jednih istih ljudi. Uvek isti, ali još iskusniji. I bogatiji za još jednu kožu. U stvari menjamo sve osim ljude. Možda takav srećan ishod i sjajne rezultate izbora ne bi narodu trebalo saopštavati odjednom kao iz vedra neba. Nego postepeno i u umerenim dozama, kako ljudima ne bi presela iznenadna radost“ prokomentarisao je na sebi svojstven način protekle izbore Matija Bećković.

Umesto preuzimanja odgovornosti i podnošenja ostavki, unutar DS-a je otpočela grozničava izborna trka za opstanak u političkom i stranačkom životu. Formiraju se izborni štabovi, pojavljuju stare i proverene klijentelističke grupacije i lobističke grupe. To je samo još jedan jasan znak da se i DS i nakon ovog katastrofalnog izbornog poraza i dalje kreće u svom zatvorenom oligarhijskom krugu u kome dominiraju istrošeni i anahroni politički i stranački funkcioneri koji mogu samo da konačno dokrajče ovu stranku, a nikako ne mogu da je revitalizuju i konsoliduju. Jer šta više mora da se desi da se unutar DS pokrenu neophodne i neodložne radilkalne kadrovske i programske promene koje će ovoj stranci vratiti toliko potreban moralni integritet, afirmisati nove i neistrošene ljude i ideje. To je jedini način da se pokrene članstvo i pristalice iz duboke neverice i letargije. Sada može biti formiran samo jedan štab u DS, a to je onaj u koji će se slivati ostavke njenih najodgovornijih funkcionera.

Toliko puta se pokazalo da se ozbiljnije i dalekosežnije promene unutra DS ne mogu odvijati u okviru postojećih etabliranih i ušančenih oligarhijskih krugova već je neophodno otvoriti  proces koji će omogućiti najširu raspravu o uzrocima poraza na izborima, ali i stvoriti prostor za ravnopravnu izbornu utakmicu u kojoj će učestvovati što širi krug članstva i novih kandidata. Sama činjenica da se dovodi u pitanje učešće članstva na neposrednim izborima u stranci dovoljno govori da se stranačka oligarhija neće povući bez ozbiljnog političkog pritiska koji će doći pre svega iz redova članstva koje je sada apsolutno marginalizovano i bez ikakvog realnog političkog uticaja. Jedino razlaganjem i demontiranjem uspostavljene stranačke nomenklature i sada preovlađujućeg oligarhijskog stranačkog ustrojstva mogu se stvoriti uslovi da ova stranka ne dođe iznova u situaciju da prelaženje izbornog cenzusa proglašava za spasonosni uspeh i veliko političko dostignuće. Predrag Milojević naš veliki novinar i hroničar političkog života u Srbiji je pišući o Nikoli Pašiću izrekao veliku istinu o važnosti spoznaje o završetku jedne političke epohe.„Kao i mnogo puta do sada i njemu se desilo da nije shvatio i osetio da je došlo vreme da se povuče iz političkog života“.

A upravo se završava jedna epoha u delovanju i istorijskom razvoju ne samo Demokratske stranke. Da bi ona spremno dočekala nove političke izazove ona mora da doživi pre svega radikalne kadrovske promene i da konačno profiliše svoje autentično ideološko i programsko stanovište. U tome joj neće pomoći istrošeni i kompromitovani funkcionerski izborni štabovi, sitna politička trgovina i međusobna namirivanja i lobiranje jer oni nikako nisu ona ozbiljna i toliko potrebna zaloga revitalizacije DS već uzrok njenog daljnjeg stagniranja i propadanja. Došao je trenutak gorke i teške istine za Demokratsku stranku koji ukazuje da se otvara poslednja prilika da se unutar njenih redova pokrene sveobuhvatan procese uključivanja preostalog članstva za njenu  suštinsku obnovu i vraćanje na njene izvorne demokratske i moralne principe. Ti principi su napušteni u vreme kada je stranačka oligarhija politički pragmatizam i politički marketing proglašavala za osnovno političko sredstvo za osvajanje i održavanje na vlasti. Zato je podnošenje ostavki osnovni i preko potrebni uslov za vraćanje toliko potrebnog moralnog i ličnog integriteta u političko delovanje i politički život DS.

 

9. maj 2016. godine                      Marinko M. Vučinić