TAKTIČKO GLASANJE NA PREDSEDNIČKIM IZBORIMA

Slobodan Antonić je nedavno u jednom od svojih izuzetnih političkih analiza izneo ocenu da dok je ovakve opozicije aktuelni naprednjački režim ne mora da se brine za svoj vladajući položaj. Kako se odvijaju događaji oko isticanja i predlaganja opozicionih kandidata za predstojeće predsedničke izbore ova ocena dobija još više na značaju i uverljivosti. Jer sadašnja stranačka opozicija pokazuje da nije spremna da zatomi svoje stranačke interese i stvori prostor za afirmaciju što širih i delotvornijih građanskih i nacionalnih interesa. Jasno je da je ona daleko od pomisli da se okupi oko jedinstvenog nestranačkog kandidata koji bi doneo novu političku i društvenu energiju i bio zaloga za oživljavanje potrošene energije i nade građana. Sve je to praćeno gotovo infantilnim političkim dilentatizmom koji samo daje priliku vladajućem režimu da i dalje političku igru na terenu koji njemu najviše odgovara.

O tome najbolje svedoči i način kako je Saša Janković kao kandidata građana objavio svoju kandidaturu vršeći i dalje funkciju zaštitnika građana. On je dao pravu priliku da bude već na početku diskreditovan i optužen da razara nezavisne institucije i to od onih koji su gradeći lični sistem autoritarne vladavine u isto vreme stvaraju kult neprikosnovenog vođe i pri tome drastično obesmišljavaju delovanje demokratskih institucija. Pri tom to čini ova vlast koja se neprestano poziva na „evropske vrednosti“ zanemarujući zapravo one temeljne demokratske vrednosti i principe na koje se neprestano poziva- podelu vlasti, slobodu medija, kritički dijalog i nezavisno sudstvo. Sadašnja opozicija nije u stanju da organizuje bojkot predsedničkih izbora, niti da se dogovori o obezbeđivanju što ravnopravnijih pre svega medijskih uslova za slobodne izbore (što je opozicija nakon uvođenja višestranačkog sistema uspevala da učini). Jasno je da bez ukidanja ovakve izrazite medijske kontrole izbori ne mogu biti regularni jer se ne može voditi ni približno ravnopravna izborna kampanja. Svedoci smo da je premijer Srbije u neprestanoj izbornoj kampanji i zato se ne može isključiti njegova kandidatura za predsednika Srbije. O tome govori način na koji on otvoreno ponižava sadašnjeg predsednika Srbije dovodeći ga u položaj da se on otvoreno nudi vladajućoj stranci čiji predsednik cinično izjavljuje da će o kandidatu ove stranke razgovarati tek za dva meseca.

Pri tome stranačka opozicija svoje delovanje svodi na besomučno i često isprazno politikantsko pregovaranje o tome kako će i u koliko kolona izaći na predsedničke izbore, a već je jasno da od takvih dogovora nema ništa jer su u prvom planu ostali pre svega stranački interesi. Nude se različite varijante, savezi, koalicije ali bez jasne predstave kako da opozicija stvori uslove kako bi izbore učinila što neizvesnijim. Ni usamljeni apel S. Rašković da se ide na što šire objedinjavanje opozicionih snaga i da se pri tome nađe zajednički imenitelj delovanja nije našao na bilo kakav odjek. Bez jasne koncepcije izbornog delovanja ovakva nemoćna i razbijena opozicija doživeće još jedan ozbiljan poraz koji može otvoriti prostor za drastično slamanje i poslednjih opozicionih alternativa. Već sada se mogu videti obrisi (uz mnoštvo za te izbore fabrikovanih i projektovanih kandidata) dva značajnija opoziciona bloka: nacionalno-demokratski i građansko-pro-evropski (vezanog za nastavak evropskih integracija). Pozicija SRS je veoma jasna oni na izbore uvek idu samostalno i pri tome imaju ulogu da što više oslabe i dezavuišu nacionalnu političku orijentaciju. Sličnu ulogu očigledno ima i LDP samo na građansko –pro-evropskom polu političkog spektra. Međutim, osnovno pitanje je bilo kako se moglo doći do kredibilnih opozicionih kandidata koji imaju pre svega snažan, uverljiv i toliko potreban moralni i profesionalni integritet. Način kako se na neposrednim izborima u Francuskoj biraju kandidati levice i desnice mogli su biti i za nas pravi politički izazov, ali i realna mogućnost. Veoma je važno da na ovim neposrednim izborima učestvuje više kandidata, koji imaju stvarnu mogućnost javnog predstavljanja svojih programa uz učešće nekoliko stotina hiljada pristalica ovih političkih grupacija. U trci za kandidata socijalista učestvuje sedam predstavnika, a slično je bilo i na neposrednim izborima u okviru francuskog pokreta desnice. Sama činjenica da je F. Oland odustao od ponovnog mandata jasno pokazuje da političari moraju pre svega da prevaziđu svoje lične iluzije i suoče se sa realnošću. Mi imamo aktuelnog predsednika Republike koji bez ikakvog zazora izjavljuje „da ne poznaje čoveka koji bi bolje obavljao taj posao i sarađivao sa Vladom. Znam da sam potreban Srbiji i ona meni. Zamislite Srbiju u kojoj Vučić i ja ne sarađujemo. Mora postojati saradnja između predsednika Republike i premijera jer bi u suprotnom vladao haos. Nisam ni skroman. Da sam skroman okrenuo bih se potrebama porodice“. Ovo je drastičan primer nerazumevanja suštine demokratskog principa funkcionisanja društva koje se deklariše kao demokratsko sa čime se suočavamo gotovo svakodnevno. Ali i žalostan i otužan primer dubokog srozavanja same funkcije predsednika Republike .

Međutim, postavlja se dilema da li je bilo moguće da se unutar naših opozicionih stranaka i građanskih pokreta organizuju neposredni izbori koji bi bili i pravi početak izborne kampanje jer bi u njoj učestvovalo više kandidata (iz oba politička i ideološka bloka, ali iz građanskog društva) sa različitim koncepcijama i idejama. Na taj način bi se pre svega pokrenulo marginalizovano stranačko članstvo i aktivirali marginalizovani i obeshrabreni građani koji su spremni da podrže određene opozicione predsedničke kandidate. Tako izabrani opozicioni kandidati imali bi neophodni politički legitimitet, a stvorila bi se i otvorena i toliko potrebna politička konkurencija (koje danas nema ni u naznakama), u kojoj bi učestvovali ne samo već dobro poznati i večiti stranački funkcioneri koji nisu deo oveštalih stranačkih koterija i oligarhija već i oni što ne pripadaju prezrenim stranačkim strukturama. Možemo pretpostaviti da će se na ovim predsedničkim izborima glavna politička borba odvijati u drugom izbornom krugu. Tada bi do izražaja došao taktički glas i taktičko glasanje, sažimanje opozicionih kandidata koje bi tako objedinjene mogu ove izbore učiniti veoma neizvesnim sa ozbiljnim izgledima da opozicija odnese prevagu. Znajući kao funkcioniše naša stranačka opozicija, ne samo u načinu kako je i ovoga puta pristupila predlaganju predsedničkih kandidata, mogućnost preliminarnih izbora za opozicionog kandidata ostaje i dalje samo moguće političko rešenja, ali je veoma daleka njena stvarana i delatna realizacija. Očigledno je da je propuštena još jedna veoma važna politička šansa da se izađe iz političke bare i blata koji tako snažno okivaju i guše naš, ne samo, politički život.

 

27. decembar 2016. godine                                                 Marinko M. Vučinić

GORKI UKUS PLENKOVIĆEVOG IZVINJAVANJA

U našoj javnosti se mogu veoma lako pronaći primeri naše nespremnosti da na pravi način reagujemo na stalne provokacije koje gotovo svakodnevno dolaze iz Hrvatske. To je niz najgrubljih rasističkih i šovinističkih manifestacija i izjava koje jasno govore da se radi o snažnom talasu oživljavanju proustaške ideologije. Naša vlast reaguje tako što se oglašavaju njeni predstavnici koji imaju najmanje osnova i prava da to čine, a pri tome se njihova tzv. briga za srpski narod u Hrvatskoj koristi pretežno za unutrašnje politikantske potrebe.

Prosto je neverovatno da se ne oglašavaju mnogobrojna udruženja boraca koji su bili učesnici građanskog rata u Hrvatskoj, a ne čuje se ni glas udruženja Srba koji su proterani iz Hrvatske. Oni kao da ne postoje u vidokrugu našeg društva. Još jednom se pokazuje da je srpski nacionalizam pre svega reaktivan i u stalnoj defanzivi, jer smo uvek spremni da žrtvujemo svoje najvažnije nacionalne interese u korist zastupanja viših državnih i regionalnih interesa. Nekada je to bila odbrana bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, a sada je to održavanje po svaku cenu regionalne stabilnosti kao jednog od najvažnjih uslova na našem putu evropskih integracija. O tome svedoči i izjava premijere Aleksandra Vučića da prihvata izvinjenje „delikatnog“ hrvatskog premijera Andreja Plenkovića koji je odlučno naglasio da se protivljenje otvaranja poglavlja o kulturi i obrazovanju vezuje i za posledice velikosrpske agresije na Hrvatsku.

Polazište da je Hrvatska bila žrtva velikosrpske agresije je osnovni stav koji brani svaki hrvatski političar jer se odbrana svetosti Domovinskog rata nalazi u temelju osnivačkog mita hrvatske države nastale nakon razbijanja federalne Jugoslavije. Ako se pažljivo i bez primesa političkog oportuniteta pročita izjava Andreja Plenkovića ne može se nikako govoriti da se radi o izvinjenju. Naprotiv, radi se o perfidnom izjednačavanju žrtava genocida u Jasenovcu i počasti koju su branitelji HOS-a odali svim borcima i to ustaškim pozdravom „Za dom spremni“. Da se ne radi ni o kakvom izvinjenju svedoči veoma jasno i sama Plenkovićeva izjava:“Ova ploča u gradu Jasenovcu je spomen na 11 poginulih pripadnika branitelja HOS-a. Oni u svom grbu imaju natpis- „Za dom spremni“. Mi smo proverili da li je to zakonito i tu temu treba izdvojiti iz politike. Nije to transparent koji se pojavio ispred spomenika. To je ploča koju su ljudi podigli svojim saborcima. To je tema koju sada moramo da otvorimo u društvu, a onda je zatvoriti“. Za premijera Hrvatske ,čije „izvinjenje“ bez ikakve upitanosti i realne osnove prihvata Aleksandar Vučić, je od suštinske važnosti da proveri da li je ustaški natpis „Za dom spremni“ zakonit jer to nije bio istaknut na transparentu. Po njemu radi se o ploči koju su podigli pripadnici najekstremnije ustaške organizacije svojim saborcima, a odgovor hrvatske zvanične politike je sadržan u formiranju saborske radne grupe koja će ispitati zakonitost ovog postupka. I ko može u ovakvim postupcima videti akt izvinjenja, osim srpskog premijera koju sebe uvek nastoji da predstavi kao garanta regionalne stabilnosti.

Aleksandar Popov direktor Centra za regionalnu stabilnost je veoma precizno okarakterisao „pokajničku“ izjavu Andreja Plenkovića.“Hrvatski premijer bolje da se nije izvinio zbog načina na koji je to učinio. U tom njegovom izvinjenju postoji nekoliko problematičnih stvari, a među njima je i najava osnivanja nekakve komisije za utvrđivanje toga da li je u redu ili nije u redu postavljanje takve table. Jasno je da je to besmislica i da nije smelo da se dogodi. Kad je reč o srpskim proizvodima, Plenkovićeva izjava je u redu. Mislim da je uspeo da ispegla ono što je u vezi sa tim učinila predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar Kitarović“. Ali teško da može da se ispegla ovo otvoreno zastupanje ustaške ideologije u Jasenovcu ma koliko se trudio premijer Hrvatske koji se u našoj javnosti predstavlja kao uglađeniji predstavnik tzv. mekšeg krila HDZ-a.

Istoričar Drago Roksandić je nedavno izjavio da je „hrvatsko javno mnjenje većim delom ipak antifašističko, doduše većinski pasivno antifašističko. “To za nas u Srbiji ne može biti nikakva uteha ili ohrabrenje jer se nastup i „ispričavanje“ Andreja Plenkovića ne može svrstati ni u ovu vrstu pasivnog antifašizma, a najmanje se može prihvatiti kao iskreno izrečeno izvinjenje. Ali kada se u našoj štampi pojavi naslov da se Plenković izvinio i rekao da bi pojeo srpsku čokoladu sa puno prava se možemo zapitati dokle ćemo mi pristajati da svoje nacionalne i državne interese žrtvujemo za sitne i dnevno politikantske interese tražeći izvinjenje tamo gde ga nema i koga verovatno, kako nas dosadašnja istorija uči, neće nikada ni biti.

20. decembar 2016. godine             Marinko M. Vučinić

DRUGA SRBIJA I PREUMLJENJE SRPSKOG NARODA

U nizu protivrečnosti i paradoksa koji snažno obeležavaju i oblikuju naš politički i društveni život javilo se i pitanje o tome da li postoji Druga Srbija. U stvari njeni najgorljiviji predstavnici i najistaknutiji ideolozi sada uporno negiraju njeno postojanje tvrdeći da je to još jedna mitomanska izmišljotina srpskih nacionalista. Takav stav verovatno proizlazi iz trenutne političke konjukture i prakse vladajućeg naprednjačkog režima koji je u velikoj meri preuzeo osnovne postulate ideologije Druge Srbije. Na delu je dobro poznata floskula o nužnosti promene svesti zatucanog srpskog naroda o njegovom veberijanskom preumljenju. „Ko vlada idejama, vlada i ljudijma“ govorio je A. Gramši, a svedoci smo da se upravo ostvaruje ovo shvatanje o potrebi uspostavljanja ideološke hegemonije koja se ostvaruje upravo preko osnovnih ideja Druge Srbije.

Ova ideološka i politička koncepcija vezana je za tzv. građanski i evropske političke opcije pre svega je orijentisana na delovanje u polju kulture i obrazovanja. Ona je nastala u krugu beogradskih intelektualaca u vreme razbijanja federalne Jugoslavije i u njenoj osnovi je uvek bio i ostao poziv na borbu protiv veliko-srpskog nacionalizma. On je uvek u okvirima Druge Srbije rezolutno označavana kao glavni uzrok propasti jugoslovenske ideje i socijalističke Jugoslavije, zajednice naroda sjedinjenih u bratstvu i jedinstvu. A znamo i iz ličnog iskustva da u toj državi nije bilo jedinstva, a još manje bratstva. Ali uvek je postojao konsenzus o stalnoj pretnji od buđenja veliko-srpskog nacionalizma, njegovog imperijalizma i populizma. Ide se čak dotle da se govori o postojanju srpskog nacizma. Ako neko i sumnja da je postojala i da danas postoji i ozbiljno deluje Druga Srbija može da pogleda zbornik „Druga Srbija -10 godina posle – 1992- 2002 godine“ Helsinškog Odbora za Ljudska prava objavljenog u ediciji „Svedočanstva knjiga“ br.12. U njoj se na 43O strana jasno mogu prepoznati osnovne ideološke postavke ove političke grupacije koja i danas ima veoma aktivnu ulogu u oblikovanju našeg političkog i kulturnog života. U njoj su zastupljeni autori koji su delovali u vreme početaka razbijanja Jugoslavije, a deluju i danas sa nesmanjenom ideološkom ostraščenošću i sa istom isključivošću zastupaju osnovne ideje ove političke grupacije. U predgovoru ove knjige Latinka Perović je dala jasan uvid u osnovna opredeljenja Druge Srbije. „ Beogradski Krug je nastao u vreme ubeđenosti jednih da je srpska nacionalna ideja osamdesetih godina XX veka dobila neponovljivu istorijsku šansu: Otuda njihov optimistički i, u sto vreme, tvrdi voluntarizam svojstven svakoj ideologiji, pa i nacional-biljševičkoj ideologiji u Srbiji, čiji su zagovornici oni zapravo bili. Sad ili nikad, ognjem i mačem, dovoljno je samo hteti da bi se ostvario vekovni san o etničkoj državi svih Srba- Mi smo ponovo u XIX veku. Ponovo moramo da stvorimo svoju Srbiju u kojoj će svi Srbi na planeti videti svoju otadžbinu-( D. Ćosić – Piščevi zapisi 1981- 1991 – Beograd 2002 godine). Glavni cilj ideologije, mit o državi kao ostvarenom snu, do ludila je fanatizovao mase. U iracionalnom pozivu na ispravljanje istorije, drugi su videli početak neograničenog nasilja.“ Pored Latinke Perović glavnu političku i ideološku osnovu Druge Srbije postavio je Radomir Konstantinović što se može videti iz njegove osnovnog stava „Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom“. Već iz ove rečenice se može videti težnja ka ideološkoj i moralističkoj ekskluzivnosti i zasnivanja svojevrsnog sektaškog stava koji je jedna od glavnih odlika ove političke grupacije. Ovo opredeljenje se može videti u sledećim stavovima Radomira Konstantinovića:„Beogradski krug osnovan je u otporu nacionalizmu, koji je okupirao većinsku svest Srbije, ali kome su se stavila na raspolaganje i većina srpske inteligencije. Apsolutno je bilo nemoguće, duboko ponižavajuće. ćutke trpeti nacionalistički teror: Ovo je bio, otpor. I to otpor usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu .“Druga Srbija“ jeste objava ličnosti, trijumf moralne i intelektualne odgovornosti“. Filip David jasno pokazuje kako deluje ovaj sektaški obrazac o posebnosti i moralnoj uzvišenosti pripadnika i zagovornika ideja Druge Srbije:„Danas se govori da je Druga Srbija, a to je Beogradski krug, tobože „izdajnička i plaćenička“. A ta manjina, koju tako nazivaju, zapravo čuva ono malo obraza koje Srbija još uvek ima“. Svi oni koji nisu delili i ne dele ove ideološke postulate Beogradskog Kruga (već sam naziv govori o zatvorenosti i sektaškoj posebnosti) obeleženi su kao ljudi bez moralne i intelektualne odgovornosti, srpski nacionalisti koji se mire sa zločinom i nisu spremni da se suoče sa prošlošću već su ostali zatočenic srpske mitomanije i nespremnosti dase uđe u proces modernizacije i evropeizacije. U ovom tekstu ćemo pokušati da preispitamo nekoliko osnovnih ideoloških polazišta Druge Srbije. Pre svega Srbi se okrivljuju da su kao stalni remetilački faktor glavni i isključivi krivci za razbijanje Jugoslavije i početak ratnih sukoba. Pri tome Srbi sebe neprestano predstavljaju ka jedinu žrtvu i nisu spremni da se bore protiv srpskog nacionalizma i srpske krivice čisteći prvo pred svojom kućom, a svako pominjanje krivice i zločina pripadnika drugih jugoslovenskih naroda smatra se neprimerenom relativizacijom.

Jedno od osnovnih pitanja je odnos demokratskog i nacionalnog, a odgovor ideologa Druge Srbije se sastoji o odricanju svake mogućnosti povezivanja demokratskih i nacionalnih principa i ideja jer se nacionalizam smatra za apsolutno zlo( i to posebno samoviktimizujući srpski nacionalizam). Borislav Pekić je govorio da:„ Suvereni narod ne može biti odmetnik. Odmetnik je vlast koja mu suverenost odriče. Znajmo da smo jednovremeno pripadnici jednog naroda kome mnogo dugujemo, ali i građani kome narod nešto duguje u prvom redu slobodu, pravdu i pravo na ličnu sreću zbog koje smo se u zajednicu udružili“. Odnos nacionalnog i demokratskog principa Borislav Pekić je razrešio zastupajući stanovište o mogućnosti da se demokratija može spajati sa nacijom i nacionalnim interesom. Tu ne postoji odnos isključivosti već specifičnog uravnoteženog prožimanja i simbioze. Ovakav stav Borislava Pekića nas upućuje da se mora revitalizovati i redefinisati sam pojam nacionalizma, nacije i patriotizma tako što će se oni odvojiti od šovinizma, nacionalne isključivosti, rasizma, ksenofobičnosti i antisemitizma. Jer uvek ostaje otvorena dilema da li se može nastupati i braniti nacionalno polazište i nacionalni identitet, a da se ne bude izložen napadima i osudama za ispoljavanje nacionalizma, srpskog fašizma i nacizma. Borislav Pekić jasno određuje ovaj odnos:„Ne postoji ni nacionalna demokratija jer nam termin znači ili može značiti njenu arbitrarnu ograničenost na pripadnike jedne nacije, a ne na sve građane zemlje. Ne postoji čak ni građanska demokratija jer to je pleonazam. Ako nije građanska i za građane nije nikakva“. Ali ovakvi stavovi Borislava Pekića nisu ga poštedeli da i on bude svrstavan u srpske nacionaliste. Patriotizam je pored nacije i nacionalizma i dalje najprokaženija reč. Momo Kapor je govoreći o optužbama da je srpski nacionalista svojevremeno zapisao:“Iako su me optuživali da sam srpski nacionalista, ja sam uvek bio samo patriota. O tome svedoči i moj odnos prema prijateljima druge vere i nacionalnosti Mariju Faneliju i Zuki Đumhuru. Ja sam ih voleo i pisao o njima više nego o sebi“.

U ideološkim postavkama Druge Srbije jednu od centralnih mesta zauzima gromoglasno i rezolutno oglašavanje kraja identiteta (i to posebno nacionalnog). Ovaj stav se zastupa bez obzira što je proces potpuno obrnut, jača vezanost za nacionalnu državu ne samo u EU, a multikulturalizam je odavno stavljen ad acta. Takođe se iznova ponavlja ideološka mantra da je u Srbiji i danas predominatno narodnjaštvo, populizam i sklonost ka autoritarnosti što dovodi do nespremnosti da se prihvati modernizacija i evropeizacija. Čak se tvrdi da modernizaciju Srbije treba sprovesti makar ona pretpostavljala i nestanak Srba. Odnos prema priznavanju tzv. nezavisne kosovske države je jedna od glavnih vododelnica u srpskom političkom životu. Sledeći svoje ideološke postulate predstavnici Druge Srbije su listom opredeljeni da je u ime političkog realizma neophodno priznati ovu pseudo državnu tvorevinu. Neprestano govoreći da su Kosovo i Metohija za nas izgubljeni i da nas ono neumitno odvraća od Evrope i podgreva srpska mitološka svest o značaju i trajnosti kosovskog zaveta. Pri tome se prenebregava elementarna činjenica da su  upravo Kosovo i Metohija temeljne odrednice našeg kulturnog i nacionalnog identiteta koji za ideologe Druge Srbije predstavljaju samo veštački konstrukt i imaginarnu zajednicu. U ovakav koncept negiranja i samog postojanja identiteta i istorijske tradicije uklapa se i stalno naglašavanje i istricanje srbijanstva kao lokalističke odrednice i kao pokušaj da se pojam i postojanja srpstva svede na užu Srbiju i na taj način razbije i razgradi integralni pristup srpskom nacionalnom identitetu i kulturnom obrascu.

„Antisrpska dogma sigurno vuče korene iz Austrougrske monarhije iz perioda njene borbe sa Srbijom. Sasvim je jasno da se određena dogma neguje u krilu katoličanstva. Izražava se na taj način što se Srbija uvek optužuje. Za hrvatsku nacionalističku desnicu je karakteristično to da je prva definicija hrvatstva nešto reći prtiv Srba. Srbija nije imala nikakvih uslova za hegemoniju u tadašnjoj Jugoslavji sem što su neke političke snage, naročito desne i nacionalne isticale srpsku ulogu u Prvom svetskom ratu. To nije dovoljno za uspostavljanje nacionalne hegemonije. Što se tiče Hrvata oni su postavili problem posebnosti u okviru jugoslovenske države otvorili su pitanje svoje države i neprestano su držali to pitanje otvorenim. Štaviše Srbi su radi jedinstva Jugoslavije, srpsko pitanje neprestano uključivali u pitanje opstanka jugoslovenske države. Mislim da je stvar navodne državničke veštine bilo graditi socijalističku Jugoslaviju na srpskoj krivici“. Ovo su izuzeno znakoviti stavovi Andreja Mitovića koji se mogu naći u dragocenoj knjizi Miloša Jevtića „Upotreba istorija – Razgovori sa Andrejem Mitovićem“( predgovor napisao Slobodan G. Marković) koja je izašla ove godine u Kragujevcu u ponovljenom izdanju. Ne bih se začudio kada bi se i on našao na spisku prokaženih srpskih nacionalista iako se radi o jednom od najvećih srpskih istoričara za koga se ne može reći da nije dobro i brižljivo odmeravao svaku svoju reč poštujući pre svega svoj naučni poziv i ugled koji je nesumnjivo imao.

 

28. novembar 2016. Godine Marinko M. Vučinić

KULTURA U SANU : OSNOVA DRŽAVNOG I NACIONALONOG IDENTITETA- ILUZIJA ILI STVARNOST

U okviru ciklusa Strateški pravci razvoja Srbije u XXI veku održan je u SANU 24. i 25. novembra naučno- stručni skup pod naslovom „Kultura: osnova državnog i nacionalnog identiteta“. Ovako na prvi pogled neupitno postavljena tema je uključivala osnovnu pretpostavku da je kultura zaista i tumačena kao osnova državnog i nacionalnog identiteta. Ali kada se sagledaju pretežni akcenti koji su se mogli čuti u izlaganjima na ovom skupu ne bi se moglo reći da je prihvaćena ovako jasno definisana identitetska odrednica kulture. Naprotiv, ona je osporavana tako što je na skupu bilo njenog otvorenog negiranja i relativizovanja. I to nije nikakvo veliko iznenađenje kada se pogleda spisak pozvanih učesnika. Iako je u uvodnom delu skupa rečeno da ne treba pribegavati preispitivanju ovog spiska nemoguće je izbeći da se kaže ko nije pozvan ili nije učestvovao na njemu, a to svakako zaslužuje svojim dosadašnjim radom i delovanjem u kulturi – Navešću samo neka imena: Đuro Šušnjić, Jelena Đorđević, Zoran Hristić, Bojan Jovanović, Petar Pijanović, Slobodan Reljić, Slobodan Antonić. Milo Lompar, Dimitrije Vujadinović, Slobodan Naumović, Stanko Crnobrnja, Zoran Kolunudžija, Zoran Hamović, Gojko Tešić, Slobodan Vladušić, Miša Đurković, Trivo Inđić, Jovan Pejčić, Dragan Hamović, Radmila Stanković, Egon Savin, Tatjana Mandić- Rigonat. Kako je moguće da na ovom skupu nije bio niko od predstavnika „Zavoda za kulturni razvitak“, ustanove koja bi morala da bude stožerna ustanova u kreiranju naše strategije kulturne politike.

Ali, među organizatorima i učesnicima skupa su u preovlađujućem broju bili upravo oni koji su godinama Srpsku Akademiju Nauka stigmatizovali kao glavno izvorište srpskog nacionalizma i instituciju koja je u velikoj meri kriva za razbijanje Jugoslavije, jer je svojim (nedovršenim i neusvojenim) Memorandumom otvorila srpsko pitanje i time ugrozila federalno ustrojstvo države ravnopravnih naroda i narodnosti. Ovaj skup je samo dodatno posvedočio da u našem društvu i kulturnoj javnosti postoji duboka podeljenost u shvatanju kulture kao osnove državnog i nacionalnog identiteta. I ovom prilikom se mogla videti duboka podela koja je odavno uspostavljena na one koji imaju ozbiljnu rezervu u odnosu na ulogu i značaj nacionalnog identiteta u zasnivanju temeljnih vrednosti u oblasti kulture i one koji smatraju da su tradicija i nacionalni identitet njen nerazdvojni i središnji deo. Ovaj skup je verovatno zamišljen kao prilika da se otvori rasprava i uspostavi dijalog između ova dva oprečna i suprotstavljena stanovišta o značaju i ulozi nacionalnog identiteta u kulturi i društvenom životu. Radni moto skupa je bio „Neslaganje bez ljutnje“. Problem je u tome što nije bilo nikakve rasprave već se njegov rad sveo samo na iznošenje stavova bez ikakve mogućnosti za dijalog. Zato se i ovaj skup u SANU samo uklopio u opšte prisutnu atmosferu hroničnog nedostatka argumentovanog i ozbiljnog dijaloga u našem društvu. Ali, zato je ovaj naučno-stručni  i ideološki osenčeni skup pružio priliku da ekskluzivistička građanska liberalno–demokratska ideološka i politička grupacija dobije neku vrstu legitimiteta i da  pod svodovima SANU iznese svoje osnovne ideje. Zato oni nisu propustili priliku da govore o vitalnosti populizma u Srbiji, nepostojanju samoooslobođenja i građanske tradicije, bojazni malih nacija od velikih ideja, kulturi zabave i derta, tradiciji koja nas okiva, čestom korišćenju pojma identiteta koji tako gubi smisao, poistovećivanju nacionalnog i tradicionalnog, potrebi proširenja pojma tradicije, neophodnosti podrške za inicijative i institucija kao što su Hartefakt, Parobrod i Centar za kulturnu dekontaminaciju, nesposobnosti da shvatimo promene u savremenom svetu, nedostatku adekvatne kulture sećanja i suočavanja sa prošlošću, izlaženju pojma kulturnog obrasca iz mode jer se težište pomera na raspravu o vrednostima u kulturi, singularnosti i dinamičnosti identiteta, obnovi ideje o nacionalnom identitetu koja potiče iz 19 veka, nužnosti razobličavanja srpske palanke, gubljenju sekularnog karaktera srpske države i neprekinutom kontinuitetu autoritarnosti. Ovo su samo neki od stavova i uvida koje su zastupali Branko Kukić, Ivana Stefanović, Divna Vuksanović, Ivan Medenica, Mileta Prodanović, Nevena Daković i drugi. Novica Milić je u svom izlaganju „Srbi u XXI veku – nacija i kultura“ u desetak kratkih teza najotvorenije doveo u pitanje osnovno polazište ovog skupa da je kultura osnova državnog i nacionalnog identiteta. „Prve reakcije bile su regresija na plemenske modele identiteta XVIII i XIX veka. Za XXI vek jedva da se pomaljaju mogućnosti za redefinisanje zajedničke identifikacije („srpstva“) kao kategorije građanske kulture. Ono što su mnogi evropski narodi u XVII, XIX i XX veku, Srbi tek treba da prođu, od izgradnje drugačijeg odnosa pojedinca i zajednice (snaženje individualizma nasuprot kolektivizmu) pa do ustanova koje bi održale ravnotežu i komunikaciju između pojedinačnog i kolektivnog identiteta. Kosovo je glavni sindrom našeg okretanja leđa nama samima. Uporno gajimo fikciju o Kosovu kao delu Srbije, oslonjenu na fantazmu o teritoriji bez ljudi koji su tamo, a koji očito ne žive sa nama. Ta fikcija podignuta na nivo političkog programa za naciju koja je iscrpljena gubitkom nekoliko ratova za samo jednu deceniju, ugrađena u Ustav, ima represivno i depresivno dejstvo. Represivno, jer odbacuje, potiskuje, cenzuriše svaki govor o našim gubicima, a depresivna jer nas još dublje ukopava u ulogu gubitnika. Stvaranje dinastijske Jugoslavije, odnosno kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, bilo je simbolička nadoknada za ogromne gubitke i teške žrtve- one su se brzo prekrile novom trobojkom i mistikom tzv. Vidovdanskog kulta- da bi se vratile decenijama kasnije, kao nove žrtve, i to u dva navrata: u toku žestokog bratoubilačkog rata između 1941 i 1945 posle čega se ponovio zaborav ili potiskivanje obnovom Jugoslavije u komunističkom ruhu, potom raspadom i te Jugoslavije, kad se kult žrtve probudio kao kult osvete. Ako tako gledamo, mi Srbi nismo stvarni pobednici, već tek na papiru, u mašti, u fikciji, a toliki gubici i žrtve navode na razmišljanje može li ikako preživeti jedan narod a da ima , osim biološke. i neku kulturnu budućnost“.

Neslaganje sa relativizacijom nacionalnog identiteta kao kulturne matrice i različiti pristup stavovima koji su izneti na ovom skupu mogli su se videti u izlaganju Zorice Tomić koja je govorila da velike evropske zemlje kao što su Nemačka, Francuska i Engleska nemaju problema sa nacionalnim identitetom jer je on sastavni i neupitni deo njihove kulturne politike. Ona je istakla da evrocentrični diskurs pogađa samo male nacije i zapitala se da li je za nas neosporno da je država temelj kulturnog i nacionalnog identiteta. Ona je govorila i o potrebi samokritike periferijskog uma, mita o nedovršenosti i potrebi da se oslobodimo mazohističkog samosažaljenja. Predrag Piper je zastupao stav da jezički imperijalizam prethodi kulturnom, a on dovodi do političkog, o promeni svesti kao osnovnom cilju delovanja globalizacije, drobljenju naše kulture, ukorenjivanju prezira prema sopstvenom narodu, gubitku nacionalnog samopoštovanja, ismevanju tradicije, aksiološkom relativizmu, nužnosti razumnog prihvatanju tradicije, potrebi brige za opstankom nacionalne kulture, odbrani i razvoju nacionalnog identiteta kao osnove nacionalne kulturne politike. Darko Tanasković je izložio iskustva u borbi za očuvanje srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji i načinu kako je vođena akcija da se spreči da pseudo državna kosovska tvorevina uđe u UNESKO. On je posebno istakao pokušaje stvaranja predstave o postojanju kontinuiteta u kolonizaciji Kosova. Govoreći o ishodištima nacionalnog identiteta on je istakao potrebu racionalnog i osmišljenog pristupa našem kulturnom nasleđu. Po njemu u spoljnoj politici danas postoje tri stuba- cinizam, dvostruki standardi i hipokrizija i tim je teže malim narodima da ostvaruju svoje nacionalne interese. Zato je veoma važno njegovo navođenje jermenske poslovice da nema malih zemalja već ima malobrojnih naroda. Darko Tanasković je posebno naveo reći Marije Todorove da Balkan ima moćnu ontologiju i da balkanstvo naše kulture može biti i naš najveći štit. On je izrazio žaljenje što nije bilo mogućnosti da se na ovom skupu vodi rasprava jer su učesnici skupa posle svojih izlaganja napuštali salu i tako onemogućili bilo kakvu debatu. Mića Danojlić se u svom pismenom obraćanju zapitao da li evropska kultura može preživeti smrt hrišćanstva i gubljenje transcendencije kao žive čovekove potrebe, jer je ljudsko dostojanstvo u njegovom mišljenju. Po njemu na delu je snažan proces trivijalizacije, stupanje na scenu starozavetnih idola, zamiranju pesničkog govora, predominaciji javne zabave koja je sada u središtu društva, preovlađujućem uticaju ideologije lakoće. Milovan Danojlić zastupa stanovište da je mnogo zvanih, a malo izabranih i da su koreni kulture nacionalni, a vrhovi univerzalni.

Iz ovako iznetih osnovnih akcenata jasno se mogla prepoznati duboka podeljenost koja postoji u našoj još preostaloj kulturnoj i intelektualnoj zajednici kada se razmatraju temeljne pitanja kulture, kulturne politike, državnog interesa i nacionalnog identiteta. Ni ovaj skup nije uspeo da prevlada već osvedočenu podeljenost jer nije došlo do argumentovanog dijaloga o odnosu nacionalnog identiteta i zasnivanja kulturne politike što je i trebao da bude jedan od glavnih njegovih doprinosa. Ovakvu ocenu ne mogu ublažiti ni reći Irine Subotić de ovaj skup treba da bude ponos SANU koja je dugo bila u zapećku, a sada je odjednom postala mesto gde mogu da se oglase ljudi različitih orijentacija. Međutim, kako tumačiti završne reči jednog od glavnih moderatora Ivana Medenice da je SANU pokazala da je nezavisna institucija po temama i učesnicima koji su sledili slogan „Neslaganje bez ljutnje“. Da li to znači da do sada SANU nije bila nezavisna institucija u kojoj nije bilo moguće ostvariti pluralitet mišljenja? I da je dovoljno da se pojave oni koji su je svrstavali u tamni vilajet pa da ona izađe iz samoizolacije i zapećka. Kao da se na ovaj način pokušalo da se isposluje neka vrsta indulgencije za SANU i ona proglasi od onih koji su je žigosali kao konzervativnu i nacionalističku za samostalnu ustanovu u kojoj se mogu čuti i stavovi koji dovode u pitanje osnovnu postavku o kulturi kao osnovi državnog i nacionalnog identiteta.

Treba naglasiti da je na ovom skupu bilo ozbiljnih neslaganja, ali nije došlo do toliko potrebne rasprave o suštinskom pitanju ko i na kakav način konstituiše i oblikuje kulturnu politiku i njene osnovne nacionalne i državne prioritete u Srbiji. To pitanje ostaje otvoreno, a kulturni rat koji se već dugo vodi u našem društvu ovim skupom nije umiren već se on nastavlja nesmanjenom žestinom što se moglo videti i po načinu kako su naši mediji propratili ovaj važan skup u SANU. Svakako da je dobro što se SANU danas bavi strateškim pravcima razvoja Srbije u XXI veku, ali to ne znači da se moraju praviti politički i ideološki ustupci i fingirati dijalog sa onim ideološkim grupacijama koji i dalje istrajavaju upravo na negiranju i obesmišljavanju značaju delovanja naše najvažnije naučne i kulturne ustanove koja obeležava skoro dva veka svoga postojanja.

1. decembar 2016. godine Marinko M. Vučinić