PROTESTI GRAĐANA I NAPREDNJAČKO HARANGIRANJE

„Zaustavljanje Srbije na putu napretka“, „Ugrožavanje prava građana“, „Odraz političke nemoći“, „Automajdan- želja da se destabilizuje Srbija“, „Nedopustiv način protesta“, „Blokiraju puteve da bi stigli do vlasti-pozadina protesta u Srbiji“, „Građanska bahatost“, „Loše po ugled zemlje“, „Fašisti tuku narod“, „Teror manjine nad večinom“. Ovo je samo manji deo naslova plasiranih u režimskim medijima kojim su na najgrublji način žigosani protesti građana izazvani visokom cenom goriva. Ovi protesti su još jednom jasno pokazali anti-demokratsku i autoritarnu prirodu naprednjačkog režima u kome nema mesta za građanske inicijative koje se odvijaju izvan striktne kontrole vlasti. Otvorena i bahata diskvalifikacija kojom su se i ovom prilikom koristili dežurni tzv.politički analitičari – apologete režima- i državni funkcioneri samo pokazuje da je u našem društvu ostvarivanje političkog pluralizma još uvek nedostignuti ideal i da se po svaku cenu nastoji poništiti svaki društveni i politički angažman koji nije deo uhodanog režimskog mehanizma. Na taj način se samo dodatno razgrađuje i potire mogućnost stvaranja demokratskog političkog sistema u kome će se dosledno poštovati osnovni principi demokratskog društva, a u kome svako opoziciono iskazivanje volje građana neće biti stigmatizovano kao pokušaj izazivanja haosa i rušenja države.

Na sceni je iznova oprobani sistem koji je primenjivan u vreme vladavine S. Miloševića kada su inicijative građana i opozicije koje su dovodile u pitanje stanje u određenim sferama društva proglašavane za delovanje snaga haosa i bezumlja. Sada se od strane naprednjačkih glasogovornika koristi ista matrica diskvalifikovanja i denunciranja. Pri tome se na najgrublji i najprizemniji način koriste već poznati i viđeni metodi medijskog harangiranja u čijoj osnovi je namera da se svaki protest građana i opozicije proglašavaju za antidržavno delovanje čiji je cilj da oslabi pregovaračku poziciju A. Vučića u za nas presudnim pregovorima oko rešavanja kosovsko – metohijskog pitanja. Još jednom se pokazalo da je naprednjački režim ma koliko svakodnevno demonstrira svoju političku snagu i monolitnost u stvari pokazuje znake slabosti i ranjivosti, ali i nespremnost za prihvatanje najminimalnijeg izraza kritički intoniranog mišljenja. To je i za očekivati, jer se radi o režimu koji nije zasnovan na izgrađenim i stabilnim demokratskim institucijama i poštovanju demokratskih procedura već na kultu ličnosti, autoritarnom načinu vladavine i ogoljenom političkom voluntarizmu.

Dodatni problem se sastoji u tome što se opozicija (koja u ovom trenutku nema dovoljno snage da pokrene šire i delotvornije proteste građana) žigoše kao rušilačka i izdajnička. Upravo su ovi protesti pokazali da građani nemaju poverenje ni u vladajuću stranku, ali ni u aktuelne opozicione stranke. Zato je sasvim prirodno da se javio spontanitet u organizovanju građana koji nema prevashodno politički cilj. On samo očito pokazuje da u našem društvu ne postoje osnovne pretpostavke za funkcionisanje stabilnog i konsolidovanog demokratskog sistema. Gubljenje poverenja u temeljne demokratske principe i načela dovelo je do razaranja i osipanja političkog pluralizma za šta najveću odgovornost snosi vladajući naprednjački režim koji nije jednostavno sposoban da stvara politički sistem u kome će biti poštovani fundamentalni demokratski uslovi- podela vlasti, sloboda medija i kritičkog mišljenja, nezavisno sudstvo i izgradnja vladavine prava. Međutim bez obzira što ovi protesti imaju ograničen domet, pokazali su da se artikulacija nezadovoljstva građana(ovoga puta visokom cenom benzina) odvija mimo uspostavljenog autoritarnog sistema lične vladavine, oni su ozbiljna opomena ne samo za nemoćnu i razjedinjenu opoziciju već i za naprednjačku vlast koja se već dobrano uljuljkala u „istorijske“ uspehe njihovog vođe čiji kult nepogrešivosti i izuzetnosti postaje jedini garant njihovog održavanja na vlasti. Ako nam nešto poručuje, ne samo, naša politička istorija i tradicija onda je to saznanje (koje za one na vlasti uvek dolazi prekasno) da se bez poštovanja i sprovođenja u život temeljnih načela pluralističke demokratije ne može održati nijedan sistem lične vladavine bez obzira koliko on u određenom periodu izgledao jak i nedodirljiv. Jer takvi sistemi uvek žive u stalnom strahu od nekontrolisanog i spontanog izliva narodnog nezadovoljstva koji može imati i veoma neočekivane povode i uzroke. Zato i nije iznenađujuća osorna i nervozna reakcija naprednjačkog režima, jer se njihov način vladavine osovljuje na nesigurna i nestabilna uporišta, na lični oblik vladavine koji ne može garantovati stvarnu političku stabilnost ma koliko se njeno održanje uporno proglašava za njihov najvažniji cilj i političko dostignuće.

Može se postaviti pitanje, da li je Francuska država izgubila stabilnost bez obzira što se u njoj odvijaju višemesečni snažni sindikalni i građanski protesti koji ozbiljno dovode u pitanje najvažnije inicijative i predloge Predsednika Republike Emanuela Makrona. Naravno da nije, jer se radi o stabilnom i razvijenom demokratskom sistemu u kome se neprestano pozivanje na nužnost održavanja stabilnosti ne koristi kao ideološko oružje kojim se disciplinuje i stigmatizuje opozicija, a građani koji protestvuju proglašavaju za lopove, ludake i kriminalce. Predsednik Republike Srbije bi morao biti oličenje demokratske kulture, umerenosti ali i garant kritičkog dijaloga u nešem društvu. Međutim, upravo je on taj koji inicira i podstiče naprednjačko harangiranje, stigmatizaciju i diskvalifikovanje građana i opozicije i samim tim još jednom pokazuje da je jedino zainteresovan za održavanje naprednjačkog režima na vlasti, a daleko je od toga da bude predsednik svih građana Srbije. Tu nameru nije nikada ni imao jer uvek nastupa kao ostrašćeni naprednjački partijski aparatčik koji otvoreno izjavljuje da njega ne obavezuje većinska volja naroda.

14. jun 2018. godine                                                       Marinko M. Vučinić

STABILOKRATIJA I REŠAVANJE KOSOVSKO- METOHIJSKOG PITANJA

  Prateći učestale nastupe Predsednika republike Srbije A. Vučića vezano za konačno rešavanje kosovsko-metohijskog problema mogla bi se sačiniti svojevrsna antologija njegovih sve kontroverznijih i paradoksalnijih izjava. I pored njegovog „velikog“ angažmana mora se reći da što vreme više odmiče to je njegova pozicija sve otvorenija za postizanje tzv. razumnog kompromisa koji bi očigledno uključivao i neku vrstu prikrivenog priznavanja kosovske nezavisnosti. Pored njegovog neočekivanog izjašnjavanja da je Briselski sporazum akt međunarodnog prava A. Vučić nije ni spomenuo da se naš Ustavni sud opredelio da sledi stav zvanične politike da se radi o političkom a ne pravnom aktu. Ono što nije učinio naš Ustavni sud uradio je ustavni sud samoproglašene države Kosovo tvrdeći da je Briselski sporazum narušio njihov ustavni poredak.

  U kakofoniji njegovih izjava posebno se izdvaja stav o prenebregavanju i diskvalifikaciji preovlađujućeg stava u našoj javnosti o neophodnosti zamrzavanja kosovskog problema. Tako iznet stav jasno govori o nedemokratskoj suštini njegove vladavine u kojoj se ne poštuje volja naroda bez obzira što se A. Vučić sporadično poziva na nužnost referendumskog izjašnjavanja o sudbini Kosova i Metohije. Međutim on jasno ističe “Bez obzira na kritike iz domaće javnosti, bez obzira na to što sam video sinoć u istraživanju domaće javnosti da 80% građana Srbije smatra da treba da zadržimo zamrznuti konflikt, daću sve od sebe ne hajući za svoju političku karijeru ili mesto na kome se nalazim, da se izborim protiv stava tih 80 % ljudi, jer neću i ne želim da budem odgovoran za nove ratove ili sukobe. Ne želim da se to Srbiji dogodi. Neću donositi odluke protiv našeg naroda, već ću gledati da ubedim većinu naroda da su nam mir i stabilnost važniji od bilo čega drugog“. Lako je uočiti očigledne kontradiktornosti i nedoslednosti u ovako iznetom stavu A. Vučića, jer s’ jedne strane se kaže da se neće ići protiv volje našeg naroda, a s druge strane se većinsko mišljenje naroda proglašava za remetilački faktor koji priziva sukobe i nove ratove na Kosovu i Metohiji.

  Svoj osnovni cilj i politički zadatak A. Vučić vidi u ubeđivanju našeg naroda u neophodnost održavanja mira i stabilnosti, a podrazumeva se da se on javlja kao osnovni garant stabilnosti i mirotvorstva bez obzira što on i nakon vođenja tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji nije našao pravi trenutak da iznese svoje stanovište o tzv. razumnom i konačnom rešavanju kosovskog pitanja. Pri tome se ne kaže koju cenu treba da platimo za održavanje stabilnosti i da li se ona odnosi na priznavanje tzv. kosovske državnosti. Da li iko ko poznaje političku praksu vođe naprednjaka može da poveruje da on ne haje za svoju političku karijeru i vlastodržačku poziciju? Sama činjenica da se on zalaže za stabilokratski način vladavine i ostvarivanje neoliberalne demokratije njegovo izjašnjavanje da ne haje za političku karijeru je samo još jedno u nizu njegovih ispraznih obećanja i ogoljenog politikanstva. Ovako intonirana izjava samo u stvari dodatno destabilizuje političku i društvenu situaciju i unosi još veću konfuziju i neizvesnost. Na pitanje kada će da izađe sa svojim predlogom o rešavanju kosovsko metohijskog problema on kaže:“ Kada budem ocenio da je to dobro za našu zemlju i kada budemo mogli da dobijemo određeni rezultat“. Ovako iznet stav bez obzira kako to paradoksalno zvučalo najbolje je određenje suštine zalaganja za uspostavljanje zamrznutog konflikta bez obzira što se A. Vučić uporno protivi ovakvom političkom stavu. Upravo je suština zalaganja da se ne žuri sa potpisivanjem pravno obavezujućeg sporazuma ( za koji niko još ne zna šta treba da sadrži osim jasnih naznaka da se zahteva ulazak Kosova u Ujedinjene Nacije) sadrži se u težnji da se iskoriste najoptimalniji politički i društveni uslovi za postizanje prihvatljivog sporazuma koji bi obezbedio pre svega elementarne uslove za održanje našeg naroda na Kosovu i Metohiji, ali i štitio celovitost naše državne teritorije.

  Nakon dugotrajnog licitiranja da li je rešavanje kosovsko – metohijskog pitanja glavni uslov za ulazak u EU više nema dileme, jer je sasvim očigledno da su evropske integracije pre svega uslovljene napretkom u ovim pregovorima. Međutim i tu se za A. Vučića javlja otvoreni izazov jer pored toga što je 80% građana za zamrznuti konflikt gotovo isti procenat ne prihvata da se radi ulaska u EU prizna tzv. nezavisnost Kosova. O tome najbolje svedoči nedavno obelodanjeno istraživanje studenata FPN-a u Beogradu – Generacije i politika. U njemu se može naći i sledeći rezultat ovog istraživanja. „I najstariju i najmlađu generaciju ispitanika ujedinilo je pitanje da li bi glasali za ulazak naše zemlje u Evropsku Uniju kada bi uslov za to bilo otcepljenje Kosova i Metohije. Negativni odgovor dalo je njih 85%“. Verovatno bi reakcija A. Vučića na ovo istraživanje bila ista kao i na većinsko opredeljenje građana za zamrznuti konflikt bez obzira što on neprestano tvrdi ne trguje i ne podleže ucenama, a da je sporazum sa Albancima moguć samo uz poštovanje referendumski izražene volje naroda. Nevolja je u tome što je u našem političkom iskustvu referendum obično sredstvo ogoljene manipulacije u rukama vladajuće oligarhije i služi samo kao pokriće već donetih odluka.

  U isto vreme A. Vučić uveliko čini sve da, služeći se sveobuhvatnom medijskom kampanjom preoblikuje većinsku volju naroda sprovodeći sve otvorenije svojevrsni politički inžinjering pozivajući se sve češće na nužnost napuštanja mitova i zaveta koji su vezani za naše Kosovo i Metohiju. Nama se veoma lako može ponoviti način odlučivanja kakav je primenjen prilikom donošenja odluke o ulasku Crne Gore u NATO, bez obzira što je većinsko raspoloženje građana u Crnoj Gori bilo protiv ulaska u ovaj vojni savez. Zaobiđen je referendumski način odlučivanja već je to proglašeno za hrabru i istorijsku odluku izvršne vlasti Crne Gore. I ovako doneta odluka je obrazlagana nužnošću da se održi mir i stabilnost u našem regionu. To je očigledno univerzalni odgovor svake vlasti koja počiva na stabilokratskim i iliberalnim osnovama, a pri tome sledi dinamiku režima koji ne poštuje većinsku volju naroda. Sudeći po izjavama A. Vučića i načina kakao on shvata demokratiju i većinsku volju naroda on očigledno smatra da je njegova volja neprikosnovena i da je iznad temeljnih demokratskih načela u čijoj osnovi je poštovanje većinske volje naroda.

  On stvara sebi i svojevrsnu odstupnicu naglašavajući stalno da mi imamo mali manevarski prostor i da važi samo pravo sile i da u skladu s tim moramo da sačuvamo mir i da svi gradimo bolji život i jaču ekonomiju. “Činjenica je da velike sile ne priznaju, odnosno nemaju nameru da uvaže Rezoluciju 1244, za nas samo znači da mi imamo vrlo male mogućnosti da nešto učinimo“ izjavio je A. Vučić ne vodeći očigledno računa kako će ovakvu izjavu doživeti srpski narod koji živi na Kosovu i Metohiji i koji je izložen svakodnevnom nasilju i provokacijama. Kakvu to poruku im šalje Predsednik Republike Srbije koji više vodi računa kako će preoblikovati većinsku volju naroda nego što se zalaže za pružanje realnih garancija za opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Otvara se zato sasvim logično pitanje, da li će žrtvovanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji biti glavna i presudna garancija za održavanje stabilnosti i mira u Srbiji i regionu, ali i neizvesnog ubrzanja evro-atlantskih integracija? Prosudite i sami da li je to previsoka i za nas prihvatljiva cena.

6. jun 2018. godine Marinko M. Vučinić